Дан школе

Датум: 14. Maj 2020 13:34 Категорија: Новости

Дан ОШ "Марко Орешковић" у Бачком Грачацу је због ванредних околности обележен другачије. Уоквиру наставе Српског језика на даљину ученици су написали пригодне саставе.
 

5. разред
 
Диван је месец мај (Николина Драгишић)
 

-Дошао је месец мај,најшаренији месец у години. Са собом је донео пуно радости.
Сиви и тешки облаци спаковали су своје кофере и отпутовали. Лишће добија сјајну зелену боју. Мајско цвеће мирише у ваздуху. Птице радосно певају пролећну песму. Дрвеће полако добија сочне плодове. Све мирише,цвета и краси својом лепотом. Из траве расту маслачци,беле раде,љубичице и још свакако мирисно цвеће. Птице су се вратиле са југа и весело цвркућу,док лептири весело слећу са цвета на цвет и красе дивно цвеће док показују своје раскошне боје. Цела природа буја. Румене се трешње,вишње и јагоде. Људи окопавају баште саде воће,поврће,цвеће и залевају баште. Сунце је просуло своје зраке у сваки кутак .
Деца се разиграно у радосно играју у парковима. Људи шетају своје кућне љубимце. Пчеле радосно и у ритму пролећа опрашују цвеће. На ведром плавом небу сунце преовладава својом лепотом и сјајом. Ласте се разиграно играју по небу. Сва деца воле мај јер је топло па могу да једу сладолед. Ветар, тмурни облаци и хладно време отишли су на паузу а уместо њих је дошло сунце ведро небо и топло време. Људи сеју и раде по њивама. Чим се заврши школа деца иду напоље и играју се са другарима,шетају и смишљају нове и забавне игре.

Ја волим пролеће због шаренила,топлог времена и што после пролећа долази лето.

 

 
Tomove vragolije (Данило Сурла)
 
Roman o Tomu Sojeru je na mene ostavio najjači utisak od svih do
sada pročitanih. Pun je raznih smešnih događaja.
Tom je jedan nestašan i vragolasti dečak. Škola i crkva su mu bila dva
najdosadnija mesta na svetu. Ali on je uvek umeo da muku pretvori u
zabavu. Da bi izbegao školu, slagao je tetku da ga boli zub. Kad je tetka
rekla da treba da ga izvadi, Tom skoči i ode u školu. Stalno je kasnio na
časove i nijedna laž ga nije spasila batina. Jednom je od učitelja zaradio
ne samo batine već i kaznu da sedi sa devojčicom Rebekom. Ali, za njega
je to bila nagrada, jer je dobio priliku da joj se udvara. Tada joj je napisao
da je voli. Na času geografije bilo mu je zabavno da pretvori jezera u
planine, planine u reke, a reke u kontinente. Dok su ostala deca učila
napamet izreke iz Biblije, on je ceduljice trampio za klikere ili udice.. Znao
je da uveče, kad njegov mlađi brat Sid zaspe,izađe kroz prozor i sa svojim
vernim drugom Haklberijem ode na groblje. Najveću vragoliju su
napravili kad su krenuli da plove brodom i da se igraju gusara. Tada su se
izgubili. U gradiću bez njih nije bilo ni malo zabave. Svi su mislili da su se
udavili. Tom se krišom vraćao kući i slušao šta o njemu priča tetka Pola.
A ona je govorila da on nije bio loše dete, nego je bio nestašan
odkačenjak i vetropir.
Pored svih njegovih nestašluka, ja mislim da on nije bio zao, već
samo dete željno avantura. Njegovo detinjstvo je bilo zabavno. Voleo
bih da i ja doživljavam deo njegovih pustolovina.

Диван је месец мај (Милица Беновић)
 Од свих годишњих доба највише волим пролеће. У пролеће се све буди
из дугог зимског сна, успавана природа лгано олистава и зелени. По мени
најлепши месец у пролећу је мај.
Мај месец почиње празником рада. Традиција у мојој породици да тај
први дан маја идемо на излет у шуму. У тој предивној шуми има пропланак
пун маслачака и белих рада. Дивљи бршљен је испреплетан уз
стогодишње платане скоро до врха. Обично је то сунчан дан пре подне,
док после подне буде киша. У мом селу у мају је увелико олистало дрвеће
на улицама, мирише покошена трава и улице су пуне пролазника. Док се
са сестром возим бициклом пажњу са пута ми скрећу прелепо сређена
дворишта пуна цвећа и зеленила, а нека имају и баштенеске фигуре и
украсе. Моје двориште у мају је пуно процветалих ружа разних врста и
боја. Са балкона и прозора се спуштају исцветале мушкатле о којима моја
бака јако води рачуна. У башти је никло разно поврће а оно што мене јако
радује су јагоде које се црвене и ја једва чекам да их уберем. Звук трактора
који пролазе испред куће ремете тишину и цвркут птица. Уторком када је
пијаца у мом селу жене купују цвеће да би још више украсиле своје
травњаке, прозоре и веранде. Деца жељно ишчекују крај школске године
да би више времена могли да проведу у игрању и шетњи, па им ови лепи
мајски дани тешко падају јер још увек имају обавеза око школе.
Волела бих да месец мај дуже траје, да сви заједно можемо да уживамо
у његовим чарима, али бих исто тако волела да се школа завршава раније
како би моји другари и ја више времена проводили напољу.
 
6.разред

Slatko sam se nasmejaо (Драган Фундуруља)
“U životu je najvažnije biti srećan”je rečenica koju moja
Mama najviše voli da kaže kada nešto ne bude po njenoj
Volji sada polako shvatam da je to baš prava rečenica koja
Opisuje ljude.Kada čovek nije srećan i nasmejan postaje
Tužan,a tuga je najružniji osecaj.
Kada sam sa društvom i zbijamo šale ili pravimo smešne
Face smejemo se iz sveg glasa .Nemam dovoljno stranica da
Ispišem koliko puta sam se istinski smejao,glasno,toliko da
Stomak boli i grlo zapeče.Pokušacu da vam ispričam jednu
Situaciju,ma da nije isto kada doživite i kada vam neko priča.
Tata je taman došao sa posla i ručali smo.Posle ručka sedeo
Sam na fotelji,deda je uveliko hrkao na trosedu,a mama je
Kuvala popodnevnu kafu.Kako je tata hteo da sedne na deo
Troseda tako se poklizao i prosuo čašu vode na dedu.Prasnuo
Sam u smeh,onaj gromoglasni,kada stomak zaboli i grlo
Zapeče,znate već.Mama i tata su pokušali da ostanu ozbiljni ,
Ali tada to nije bilo moguće.Deda je napravio besnu facu na
Delić sekunde ali je i tu besnu facu izdao onaj smeh koji sam
Vam objasnijo.Toliko smo se smejali da su mami suze krenule.
To je onaj osećaj kada se slatko smejete,vi i vaša porodica.
Najlepse uspomene uglavnom nikada nemamo na snimku ,
oNe su jedno proživljene i urezane u sećanju kao potpis na
starom stablu.

 
Slatko sam se nasmejao (Petar Zoric)
Jеdno leto pre dve-tri godine bio sam na letovanju u Madjarskoj u
gradu Segedin.
Sa mnom su bili mama, tata, tetka i brat od tetke. U blizini se
nalazio jedan vodeni park u koji smo svaki dan isli. Vodeni park je
sadrzio razne tobogane zanimljivih oblika, ali se meni najvise svidela
jedna skakaonica duzine oko pet-sest metara. Na toj skakaonici sam jako
voleo skakati. Prvo sam imao neku dozu straha, ali u medjuvremenu je
taj strah nestao. Jedan dan sam hteo da skocim salto. Taj skok je bio
neuspesan jer sam pao na stomak. Svaki dan sam pokusavao da skocim
salto ali mi nijedan put nije uspelo. Nekoliko dana kasnije grupa od
deset decaka su se takmicili, ko ce napraviti bolji salto na skakaonici od
dvanaest metara. Prvi je uradio odlicno, drugi isto tako mozda cak bolje
od prvog. Svi su skakali podjednako dobro sve dok nije dosao poslednji
decak. Bio je visok i bas, bas debeo. Sa namerom je hteo da isprovocira
ostale decake da moze mnogo bolje od njih. Posle dvadesetak minuta
svadje pustili su ga da skoci. Kada je prisao na vrh skakaonice nije hteo
da skoci jer se jako uplasio. Ostali decaki su se toliko iznervirali da su ga
bacilli u vodu. Kada je izasao iz vode imao je jako crvenilo na butini.
Svi dani na letovanju su mi bili fantasticni ali mi je ovaj sa
decacima ostavio najjaci utisak.

7. разред
Proleće I mladost (Lea Mrkalj)
 
Proleće je napokon stiglo! Više nije hladno kao pre. Sunce sija I svi smo
srećniji!
Iako ne možemo ići napolje kao pre, ipak je lepše vreme.. Cveće počinje
da raste, trava je zelenija, a sunce sija sve jače. Više nema snega, niti
golog drveća. Sada je vreme mnogo toplije, više nemoramo nositi jakne I
dukseve. Svi smo nekako srećniji, svi se više družimo I igramo. Svuda gde
se prodje oseti se divan miris cveća koje počinje rasti na drvećima, sa
kojeg će posle narasti divni plodovi. Ptičice veselo cvrkuću I vraćaju se sa
njihovog dugačkog putovanja. Male vredne pčelice lete sa cveta na cvet, a
društvo im prave šareni leptirići. Tu su I vesnici proleća. Ljubičice,
visibabe, maslačci I bele rade stidljivo vire iz sveže obojane zelene trave.
Jedva čekam da opet idemo napolje I da ne brinemo o školi. Još više
rastemo, a nekako mi se čini, što smo stariji to nam vreme brže prolazi.
Trebamo da uživamo u svakom proleću koji dolazi.. Proleće je kao novi
početak! Sve se radja I budi, priroda se priprema za sledeća godišnja
doba, a oporavlja se od prošlih. Dečica se igraju I svuda se čuje smeh. Brzo
odrastamo I samo bih želela da sva deca ne žure da odrastu, po meni ovo
je najlepše vreme I trebamo da uživamo u njemu.
Mislim da trebamo da uživamo što je više moguće, I kada ovo sve
prodje valjda ćemo naučiti da ne uzimamo sve zdravo za gotovo. Priroda
je zaista predivna.

Весели смо, јер смо млади и полетни (Дуња Илић)

Живот је као једна велика књига, младост је само једно дугачко поглавље у тој књизи живота. То поглавље је дефинитивно најлепше и највеселије, свако ко га је проживео вам може то и потврдити.
Много тога проживљавамо док смо млади, увек смо пуни енергије и увек смо спремни за нове авантуре. Сви ми смо желели да брзо одрастемо, да видимо како је то нашим родитељима у свету одраслих, али они увек имају неке проблеме, послове, обавезе, стално негде журе и увек су забринути. Ја бих лично да заувек останем млада. Сваким даном откривам неке нове ствари, идем у шетње са другарима, учим, забављам се. Живот одраслих и није баш такав. Одрасли сваким даном раде исте ствари, због свих обавеза које имају немају ни времена за забаву и дружења, делује као да су већ уморни од свега. Жао ми је да видим баке и деке који нас посматрају када се играмо, сигурно би они желели да буду тако живахни и весели као
и ми. Тек када и ми порастемо схватићемо колико нам је лепо било у овим годинама. Кога год да питам који му је најлепши период живота, увек ћу добити исти одговор, младост.
Кроз нашу игру ни не слутимо колико успомена правимо, у том тренутку свесни смо само да се забављамо и то нам је највише потребно. Свесна сам колико је леп период живота овај у ком сам сада зато се трудим да га искористим максимално, нећу да се замајавам беспотребним
проблемима, биће времена за то. Сада ми је најважније само да се забављам.
 Не журите да одрастете, биће времена за све, уживајте у овим прелепим данима младости.
Бојим се што време овако брзо лети, мораћемо сви ми да постанемо одрасли једном, зато се
трудим да нађем срећу у малим стварима и да сваки дан искористим најбоље што могу.
Младост је непроцењива, весели смо зато што смо млади.

 
KNJIŽEVNOST NAM ČESTO OTKRIVA SUROVU STRANU ŽIVOTA (Borislava Brkljac)
Kažu da život nije vredan življenja ako ne ostaviš svoj trag na ovom svetu,nešto posebno po čemu će te se svako sećati.
Sanjati često znači pretvarati se da je nešto sasvim nemoguće ustvari naša stvarnost.Veliki pisci,koji su napisali zapanjujuća dela,su bili samo idealisti koji su težili ka ostvarenju svojih snova.Pisati o surovosti ovog sveta bi mogao svako,zato što gde god da se okrenemo naidjemo na nepravdu.Pravi izazov je pisati
o nečemu što je izvan ovog sveta,o nečemu što je neobično i izvan naših mogućnosti.Zamišljanje boljeg života često dovodi do razočarenja,jer kada se vratimo u stvarnost vidimo koliko smo zapravo daleko od postizanja naših ciljeva.Čitajući razne knjige primetila sam da svaki put kada se udubim u neku od posebnih priča i poistovetim se sa njom,na kraju mi bude žao što živim u svetu u kom idealisti i ljudi koji žele da promene ovaj svet nikad neće imati šansu za to,zbog toga što naše društo iz dana u dan postaje sve korumpiranije i svi samo gledaju na svoju korist.Uvek će postojati siledžije koje će na sve moguće
načine pokušavati da omalovaže sanjare i idealste,koji da bi uspeli moraju da izgrade jak karakter i snažnu ličnost koja neće pokleknuti uticajima sredine.
Moramo prihvatiti činjenicu da kao pojedinci ne možemo da uradimo puno da promenimo svet i da nikada nećemo uspeti svi da se složimo i zajedno da rešimo probleme koje imamo.Ono što možemo da uradimo je da učinimo sebe zadovoljnima i stvorimo naš svet,po našem ukusu i našim uverenjima.Zatvorimo oči za nepravdu koju ne možemo pobediti i borimo se protiv one koja utiče na nas.Verujemo u promene,koje će se kad tad desiti.

8. razred
На крају стазе дуге осам година (Maрија Беновић)
 
Осам година је дуг период. Време пролази успомене се нижу, сећања су још увек
свежа зато што смо млади.
Сећам се првог дана кад сам крочила у своју основну школу ,, Марко Орешковић”.
О њој сам слушала приче од маме, ујака и тетке који су завршили ту школу као и бабе
која је радила у њој.Тога дана кад сам ушла у учионицу првог разреда била сам
збуњена и уплашена. Огромна зграда са дугачким ходницима изазвала је у мени
страхопоштовање. Учитељица сва весела не знајући шта је чека са овом несташном
2005-ом генерацијом нас упознаје са правилима као и планом и програмом нашег
боравка овде. Тада ми се чинило да је осмогодишње школовање једна вечност која
никад неће проћи. Дан за даном, месец за месецом, година за годином и врло брзо
смо из безбрижног учитељициног окриља прешли у пети разред где нас наставници
чекају у својим кабинетима строги и озбиљни. Ми и даље несташни а као одрасли и
озбиљни што смо се попели на спрат смејемо се и задиркујемо ђаке нижих разреда
заборављајући како је нама било кад смо ми били као они. Ствари су постале
озбиљније, наставници од нас траже рад, ред и дисциплину а у нашим главама бубе
које нас терају да кршимо правила, задиркујемо једни друге, пишемо тајне поруке и
бежимо са часа. Обавеза је све више а времена за шетње и дружења све мање. Време
толико брзо пролази да смо ми већ осми разред а као да смо још јуче били они
уплашени прваци. Требало би да одлучимо шта и где даље а ни сами не знамо шта
бисмо уписали. Сад нам је важнија Матурска екскурзија и матурско вече него тај
следећи корак који нас чека после одласка из основне школе. Наставници су сав свој
труд уложили у нади да ћемо најбоље савладати градиво и нећемо их обрукати кад
одемо у средњу школу.
Жао ми је што ћу напустити своје наставнике као што ми је било жао кад сам
напустила учитељицу. Школска зграда ми одавно није страшна као на почетку и била
ми је као друга кућа. То је било лепих осам година, пуних искуства, смеха, суза и
дружења, али морам даље, степеницу више.

На крају стазе дуге 8 година (Ђорђе Драгишић)
Кажу дошао је крај нашег пута, а заправо ово је тек почетак једне
дуге животне стазе. Свакако јесте завршена једна етапа, али
настављамо даље са једном лепом успоменом.
Кажу да нема ништа лепшег од ђачког доба, сада сам и сам
схватио да је тако.Ближи се полако крај и овог периода.Осам
година је прошло као да је 8 месеци. На неки начин били смо као
породица, скоро неприметно заједно смо одрастали. Фалиће ми
сва дружења, силна смејања на часовима. Она иронија када један
погреши па сви испаштамо. Упамтићу само лепе моменте, лоши не
требају ни да се памте.Осим мојих пријатеља фалиће ми и
професори и са њима смо имали пуно занимљивих анегдота.У
овом периоду сам много научио и стекао искуства.Једноставно
период одрастања, где се свако спрема за пепреке које му настоје
у наставку живота. Једино ми је жао што нисмо као сви матуранти
имали матуру која нам доликује, али ето имамо разлога да кажемо
да смо посебна генерација. Верујем да ћемо то надокнадити у
наредним сусретима. Волео бих само да са овог пута задржим
своје пријатеље, ваљда је то оно најлепше што остаје.
Некако желим само да кажем да ћу се свега сећати и да ће ми све
полако почети недостајати. Пожелећу свима пуно среће и здравља.

Na kraju staze duge osam godina (Djordje Tojagić)

Dani baš brzo prolaze.Svi koji me sretnu pitaju me koju ću srednju školu
da upišem,meni se čini kao da pitaju nekog drugog.Čini mi se da sam do
nedavno hteo da postanem vatrogasac,ustvari to je bilo pre osam,devet
godina.
Uskoro će kraj našeg druženja u osnovonoj školi.Završavamo osmi
razred.Nije mi svejedno,tako je brzo prošlo.Kao da smo juče ušli u
školu,učili,družili se,pravili nestašluke.Prve četiri godine su prošle
najbrže.Ničeg se skoro i ne secam.Bili smo mali naša učiteljica nas je
pazila.Naucili smo prve brojeve,prva slova,kocke,krugove.Učiteljica se
baš trudila a ja se jedino sećam da mi baš nismo bili dobar
razred.Ustvari mi smo bili najgori i tako je već osam godina.Nastavnici
će biti srećni sto odlazimo.
Postao sam zreliji i sad kad razmišljam o školi mešaju mi se
osećanja,bilo je tu i mnogo lepih i mnogo ružnih stvari.Ne mogu još
uvek da kažem da sam stekao druga za ceo život.Uskoro se
rastajemo,svako kreće svojim putem.Pitam se,da li ćemo se
vidjati,družiti.
Moje detinjsto se završava,ispred mene je raskrsnica sa par
puteva,nadam se da ću izabrati najbolji.Osnovnu školu ostavljam iza
sebe,a društvo? Nadam se da će bar neko da bude tu,kao sada.